Wenn ich sage, dass Eltern von Kindern mit Behinderungen die einzig wahren Helden sind, dann meine ich das im wahrsten Sinne des Wortes. Es gibt keinen Beruf, keine Schichtarbeit und keine Lebenskrise, die mit dem vergleichbar wäre, was diese Menschen durchmachen. Ihr Kampf endet nicht um 17 Uhr, er endet nicht am Wochenende und es gibt keinen Jahresurlaub. Es ist ein Kampf, der jahrelang rund um die Uhr, Tag für Tag, ohne eine Sekunde Pause andauert.
Ich habe einen engen Freund, der ein Kind mit Autismus hat. Da ich ihr Leben aus erster Hand gesehen habe, kann ich mir ehrlich gesagt nicht einmal vorstellen, woher ihre übermenschliche Kraft kommt. Stellen Sie sich das schlimmste Szenario vor, das in Ihrem Leben passieren könnte – und dass Sie es Tag für Tag leben, über Jahre hinweg. Wie lange würden sie halten?
Das System ist beschissen, die Unterstützung ist minimal und die Gesellschaft verurteilt und kommentiert leichtfertig, ohne eine Ahnung davon zu haben, was diese Menschen durchmachen, wenn eine Tragödie eintritt.
Eine Schande für all diejenigen von der Regierung, die sparen und sparen, um solchen Familien zu helfen. Ich frage mich, wie lange sie in ihren Schuhen durchhalten würden.
Link zum Artikel: https://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/potresno-pismo-majke-djeteta-s-poteskocama—999165.html?sfnsn=mo
https://i.redd.it/7eerbybja3nh1.jpeg
Von Trovavejic
21 Kommentare
Zašto je dijete s autizmom najgori mogući scenarij koji se može nekome dogodit u životu?
Autizam je spektar, to prvo treba reći. Ja isto poznajem par koji ima dijete sa autizmom. Na spektru je to valjda krajnost (nisam te struke fakat).
Dijete školske dobi vrišti doslovno cijeli dan, cijelu noć, ne spava, baca se okolo, baca stvari okolo do te mjere da SVI ormari moraju na sebi imati lokote, uopće nema načina komunikacije sa okolinom i što je najgore – tom djetetu bude čitav život takav.
Žena je već bila hospitalizirana radi depresije i suicidalnih misli. Ja isto ne znam od kuda tim ljudima snaga za dalje. Ja nisam siguran da bih je imao.
Volio bih ti reći da si u lažnoj suosjećajnosti iz ega, ne u stvarnoj iz srca. Da si u suosjećajnosti iz srca, ne bi tu pisala post nego bi svojim trudom i voljom pomogla osobi koja je u takvoj situaciji.
Ovaj način da si ti su nešto napiskarala i očistila dušu nije i neće postić apsolutno ništa osim da sebe potapšaš po ramenu kako si dobra osoba i kako to tebe brine…
Radije nemoj, ako ne iz poštovanja prema sebi, onda iz poštovanja prema tim ljudima. Ne prikazuj ih kao žrtve neke svjetske nepravde, jer oni to NISU.
mi u školi često imamo jako izazovne učenike s kojima se borimo i pokušavamo ih integrirati u razredu. srećom danas su klinici nešto nježniji i ide bolje njima.
želim reći da nama zna biti naporno tih par sati što ih imam tjedno, a kako je tek tim roditeljima 24/7? skidam kapu, svaka čast.
ovi s negativnim komentarima očito pojma nemaju o čemu pričaju, može vas biti sram.
Reći ću ja ono što nitko od roditelja s takvom djecom neće reći, a društvo se pravi grbavo. Imao sam sreću da mi je prvotna dijagnoza prenamijenjenja iz patnje i agonije u neugodu, ali kad imaš više djece, onda ovakvo dijete znači smrt za brak i smrt za odrastanje ostale zdrave djece.
Ovo društvo, kršćansko društvo (ateisti su tu još gori kršćanski moralisti nego vjernici), je nevjerojatno licemjerno. Vi mislite da ti ljudi to žele? Da oni žele biti heroji? Da je sav taj trud vrijedan spaliti svoj život, bilo kakav osjećaj prisnosti s partnerom i uživanje s drugom djecom?
Jednostavno je. Ako dijete u svakom trenutku treba njegu bez koje ne može preživjeti, roditelji sporazumno imaju pravo prekinuti djetetov život. Liječnička komisija samo treba odrediti uvjete i izdati odobrenje, na roditeljima je konačna odluka. Ovakvo licemjerje uništava cijelu obitelj. Ako netko želi biti mučenik, na to ima legitimno pravo, ali prvi korak je da društvo napokon skine stigmu da je svaki život svet. Nekom životu jednostavno nije suđeno.
Znam mnoge ljude koji se to boje pomisliti, a kamoli reći prvenstveno iz straha od osude javnosti, istih ljudi kojima je problem bio u školi sjediti 6h i na poslu biti od 9-17h.
Elektivna eutanazija na zahtjev roditelja i društvo koje se ne guši u vlastitom licemjerju.
Sramota je i krajnja niskost to što društvo radi djeci s teškoćama i roditeljima djece s teškoćama. Naravno da pucaju i da im je preteško, jer sami moraju praktički sve, a to sve je jako često 24/7 angažmana puno većeg nego oko zdrave djece, i to doživotnog.
S druge strane, sramota je i što društvo osuđuje žene koje traže svoje zakonsko pravo da prekinu trudnoću kad saznaju da će roditi dijete s teškim oštećenjem ili bolešću – sjetimo se slučaja Čavajda. Jedan od razloga zašto većina žena želi prekinuti takvu trudnoću jest taj što razumiju da roditelji poput ovih iz članka više nikad neće imati ništa nalik normalnom životu. Znam za obitelj koja je trudnoću prekinula kad su doznali da fetus ima poremećaj sličan ovome gore. Otišli su u Sloveniju, nisu imali hrabrosti poput Čavajde urlati u medijima. Danas imaju dvoje zdrave djece. Da se rodilo dijete iz njihove prve trudnoće, oni gotovo sigurno ne bi imali vremena, sredstava, mentalnog zdravlja niti volje imati još djece. To što mali Ante nema braće ni sestara nije slučajnost.
Odluka roditi ili ne mora biti donesena isključivo od strane onoga tko nosi teret u pričama poput ove, a ako odluka roditelja bude da se dijete rodi, ili uostalom ako se dijete rodi zdravo pa iz bilo kojeg razloga kasnije ima poteškoće, društvo ima izvoljeti učiniti sve potrebno da se tom djetetu i tim roditeljima pomogne. Ako imamo para za Rafale, onda jebiga imamo i za njih.
Za svih koji znaju neko dijete koje ima autizam: [](https://pdfs.semanticscholar.org/1cf1/b1361095aa229b5c813e95261f710ab87b51.pdf&ved=2ahUKEwji86W90vr5AhWCQUEAHVpJAyIQFnoECAMQAQ&usg=AOvVaw3TJNSqJRythr4WvGvfiQtX)
Iskreno se divim svim ovim roditeljima! Meni bliska osoba ima dijete koje ime autizam i zaista joj se divim! Koja je to borba, snaga i izdržljivost. Svaki put kad pomislim da mi je nešto teško, sjetim se nje i odmah bi si šamar udarila! Divim se doslovno svima koji imaju bolesno dijete. Nismo ni svjesni koliko smo sretni što imamo zdravlje i što su svi naši zdravi! Puna podrška roditeljima! Zaslužujete puno više od države, društva i svih!❤️
U ovoj državi je heroj svatko tko brine o članu obitelji koji je u potpunosti ovisan o tuđoj pomoći. Prepreke i nerazumijevanje na koje ti ljudi nailaze su monstruozne i užasno frustrirajuće.
Slažem se, al isto tako mislim da im trebamo prestati, gotovo po automatizmu uzvikivati “Svaka čast!”.
Mislim da im je to najgore čuti jer nije da imaju izbora. Nose svoj križ i idu dalje. Nije da su to odabrali, naprosto ih je dopalo. Podršku im treba sustav osigurati na druge načine, poput dnevnog boravka za djecu ili nečeg sličnog da barem popiju tu pišljivu kavu u miru. Njima treba sat vremena za sebe, a ne tapšanje po ramenu i tugaljivi pogledi. Barem mi se tako čini…
Šta god da se dešava, vama i vašim bližnjima, znajte da pomoći i napretka ima. Uvijek ima pomoći! To zapamtite. Ima ljudi koji su tu za vas uvijek, bitno je samo reći, tražiti pomoć i pomoć će doći, a sa njom i rješenje i boljitak. Ako ovo čitaš i imaš bilo kakve probleme, teško ti je, javi se i možemo zajedno krenuti na put napretka. Niste sami! ❤️
Odvratno razmišljanje. Nemaš pojma o čemu pričaš.
Ovo je da ti srce pukne! Zlostavljanje države i njene administracije nad nemoćnim umornim čovjekom, prestrašno.
Kako mi gradjani mozemo pomoci takvim majkama? Nije retoricko pitanje, stvarno bi voljela pomoci toj zeni i zenama u slicnim situacijama.
Izuzetno pretenciozan i omalovažavajući naslov
Autizam je sirok pojam, odnosno spektar..nisu sva djeca ista nit stupanj njihovih poteskoca je isti..neka dijeca su verbalna,neka poluverbalna ,neka totalno neverbalna i odsutna, jos uvijek u pelenama, agresivna ..itd ..itd.. . tako da mi to trpanje svega u isti kos strasno ide na zivce,pogotovo jos kad u nekim kom. Citam kad neka zdrava osoba sebe zove autisticnom jer eto ne da joj se druzit s nekim ljudima ,il ne da joj se izac medju ljude pa sebe deklarira autisticnim 😬🤬 to vidim da je sad jako postalo moderno.. mi koji zivimo taj zivot , znamo jako dobro koja je nasa realnost i koje su nase bitke..
Nadalje, moramo biti svjesni da unazad cca 10-15 god. Broj djece u spektru autizma je porastao nenormalno, al ono bas nenormalno da je to sad vec postalo zabrinjavajuce sto se tu dogadja i zasto?!
Porast broja autisticne djece ne prati broj logopeda, edukacijskih rehabilitatora i drugih djelatnika usko povezanih za spektar.. To je onaj dio koji nama roditeljima zapravo zadaje najvise glavobolja , a to je naci strucnu podrsku za svoje dijete.. ja evo npr. Imam srecu da zivim u zupaniji gdje imamo specijalni vrtic za djecu s poteskocama u razvoju, isto tako i specijalnu skolu za djecu s poteskocama u razvoju, te takodjer centar za djecu i odrasle s poteskocama . Ali, to su 3 objekta na cijelu zupaniju.. sto znaci,da mi koji zivimo 20-30-40 km dalje smo stalno u autu ..
Isto tako ,neke pretrage , ako niste znali mnogo djece u spektru autizma imaju problema s epilepsijom.. sto znaci ako si iz dalmacije moras ici u zagreb..to je ono sto roditelje jos dodatno mentalno optereti, jer nemaju svi roditelji luksuz da budu doma sa svojim djetetom..neki i rade..
Mislim dalo bi se tu jos pisat mnogo toga, al ono sto mene istinski zivcira je sto se svi gradonacelnici,nacelnici hvale ,izgradili ovaj sportski centar, 550 novih zgrada, novo sportsko igraliste , luke, marine nezz ni ja sto sve ne , a jos nisam vidjela ni cula da je itijedan se hvalio kako je subvencionirao nadogradnju neke skole za djecu s poteskocama u razvoju da roditelji ih ne moraju vozit 30-40 km , da su subvencionirali buduce studente psihilogije, logopede, edu.reh. , ne samo za djecu s poteskocama ,cinjenica je da sve to vise djece urednog razvoja zahtjeva obradu kod psihologa, kod logopeda.. tako da, imat dijete s PP zahtjeva jaku mentalnu snagu prije svega , partneri moraju biti ko jedno , jer prvo dobijes odjeb od drzave, potom od obitelji i prijatelja ..ostanes sam u borbi sa vjetrenjacama ,a ako nemas partnera uza sebe svaka borba teza je 4 puta..
Može pitanje? Možda je malo glupo ili ružno ali pravo me zanima..zašto ti roditelji ne napuste tu djecu? Ako su djeca agresivna i moraju biti s njima 24 sata na dan, ako će im cijeli život i ostatak obitelji biti uništen brigom za nekog tko jedva da ima svijest, zašto jednostavno ne odustanu, odbijaju brinuti se za tu djecu i pošalju ih u dom kako bi mogli da nastave normalan život i zastite ostatak obitelji? Da li uopće imaju opciju napuštanja takvog djeteta? Ako je kažnjivo kolika je kazna?
to je istina. isto tako je istina da bi nifty test trebao biti besplatan i obavezan. nije sto posto prevencija, ali obuhvaca puno toga.
Gdje su sad svi ovi koji osuduju i sprdaju roditelje koji ne mogu vise. Naravno ne opravdam ubojstvo.
Neki komentari ovdje su me iskreno ostavili bez teksta. Gospođa iz članka samo želi da prava zajamčena zakonom ne budu mrtvo slovo na papiru, a nekako smo došli do zagivaranja eutanazije, zasto samo ne napustiti takvo dijete, roditelje koji odluce zadrzati trudnocu u ovakvim slucajevim treba iskljuciti iz slucaja zdravstvene zastite itd… ljudi moji sta je ovo
Iskreno sumnjam da bi mama iz ovog clanka voljela da ju se stavlja u kontekst s ovakvim komentarima
mene je uvijek fasciniralo otkud tim ljudima volja i snaga kada im se dijete rodi takvo.. život ti se sruši.. život zna biti poprilično težak i kad nemaš djecu, ili imaš zdravu, a kamoli sa djetetom s nekom teškom dijagnozom.
smiješno mi je da se npr daju potpore onakvima kao mate rimac, za jebene autonomne taksije. taj novac bi bilo pametnije potrošiti ili na ustanove ili na onoga tko brine o toj djeci.
jedina iznimka mi je kada se prije rođenja zna da dijete neće biti zdravo i da će živjeti kao biljka a svejedno se nastavlja se trudnoćom i onda se muči i dijete i svi oko njega čitav život. to mi nema nikakvog smisla.
ne sjecam se di ali mislim u japanu il neš je zabranjeno rađati djecu sa down syndromom